Retko ko u nekadasnjoj Jugoslaviji se nije vozio ili cak posedovao auto "Zastava 101", tj "Stojadin". Ovaj auto je simbol starih vremena i novih prijateljstava za mnoge jer je bio vidjen u gotovo svim zemljama na Balkanu, pa i sire a za mene, cuveni Stojadin predstavlja drugarstvo sa decacima iz komsiluka. Bio je to stari, propali auto koji sam dobio od dede.
On me je i naucio da ga vozim, jos kao klinac sam umeo, bez vozacke da ga "teram" zahvaljujuci mom dedi koji me je podrzavao i ucio. Poklonio mi je taj stari raspad od auta kada je shvatio da nece vise moci da vozi zbog svog vida koji je krenuo da ga izdaje, a i ruke su mu se tresle. Logican sled okolnosti, zar ne? To je bio moj prvi automobil koji sam posedovao, iako se bukvalno raspadao.
Medjutim, drugari iz komsiluka i ja smo malo po malo, uz pomoc roditelja, baba i deda i nase ustedjevine uspeli da ga doteramo u red i da bude upotrebljiv. Ribali smo ga i sredjivali pa, iako je bio jako star i propao, moj Stojadin je bio jako lep auto i zaista je sijao! A drugari su Mika, Djordje i Predrag. Nas cetvorica smo bili ekipa koja je harala u komsiluku, bili smo opasni momci.
Pa dobro, bar smo voleli da mislimo da je tako. U stvarnosti smo bili obicni decaci bez prebijene pare, sa velikim zeljama i planovima za zivot. Moj deda je bio stari napaljeni jarac koji je, iako je u braku gotovo ceo svoj zivot, ipak mislio medjunozjem i voleo je da vidi dobru cicu. Brizit Bardo, Pamela Anderson i druge su mu bile raj za oci. A i kad je video neku dobru plavusu, zezao je mene i drugare kako je dobra picka.
Citavo moje detinjstvo je proslo veoma nevino, druzio sam se sa mojom decackom ekipom i visio po nasem siromasnom komsiluku. Nismo mnogo imali ali smo ipak bili srecni. Umeli smo i da radimo neke honorarne poslove gde bismo zaradili za gorivo, pa smo mogli da putujemo daleko. A sigurno znate da se u to, "starije vreme", slabije znalo za granice drzava i da je sve to bila jedna velika zemlja, Jugoslavija.
Drugo je to bilo vreme, moze se reci, bolje. Drugari i ja smo tokom leta najvise putovali na letovalista, planine, gde god nam je srce zazelelo, mogli smo Stojadinom. Nije da se nije kvario ali, i danas se noviji auti, kupljeni iz oficijalnih servisa, itekako kvare. Nista nije savrseno. Uprkos svemu, Stojadin je sluzio svrsi. U njemu smo putovali, jeli, spavali... I iskusili stosta nesto drugo!
Bilo je tu svakakvih nekih "prvih puta". Igrali smo masne fote pa su pali prvi poljupci, izmedju nas momaka, naravno. Takodje su Mika i Djordje probali vutru, da duvaju jos k'o klinci, kad su je nabavili "sa strane". Nisu pokusavali da je prenesu preko ikakve granice, srecom.
Probali su, shvatili da nije nista posebno i odustali jer smo sva cetvorica bili u fazonu da zelimo da zivimo dug i kvalitetan zivot, zdravi i da disemo punim plucima. Tu nije bilo mesta za duvan, alkohol a kamoli drogu. A opet, nije ni da smo imali para za bacanje.
Tokom zime nismo putovali predaleko posto u starom Stojadinu, pogadjate, nije bilo grejanja. Pa kad zamrzne i ode temperatura u minus a mi mladi, glupi i gotovo gologuzi... Umeli smo da se smrznemo k'o picke ali smo bili dovoljno ludi i hrabri za tako nesto. Pa smo se medjusobno zagrevali, bilo je svega. Zaista onako, prava jedna mala druzina. Luda druzina, da budem precizniji.
Ipak, u nama bitan deo price ulazi Djordjetov brat, Kristijan. On je stariji od nas utoliko dovoljno da je bio punoletan, sa vazecom vozackom dozvolom. Pogodicete ako pretpostavite da nas je on vozio preko granice i na dalja putovanja. On je svuda mogao da nas povede, samo sto nije hteo. I u nocne klubove, kafice jer je imao vise od 18 godina a time je svuda imao prolaz. To smo koristili za putovanja.
I isli smo njegovim, skupim, dosta boljim autom od mog. Kvalitetnija, novija, ocuvana sedista, ma sve je bilo lepo i mirisljavo. A i Kristijan takodje. Moderan decko, nosio je Adidas i druge lepe stvari. Zezao se sa nama, druzili smo se svi s njim jer je Djordjetov stariji brat a i zato sto nije bas mnogo stariji od nas. Tako nas je vozio vise puta na letovanje i nazad, jer su nasi roditelji znali kome mogu da veruju - Kristijanu.
Vodio nas je da vidimo svakakve neke prirodne lepote, imam i neke stare slike od onda. Bio je pravi dasa. Secam se da su se sve devojke zaljubljivale u njega. Verovatno su i decaci isto ali, niko nije to rekao na glas kao devojcice koje su tracarile i pricale okolo svoje misli. Kod nas decaka je ipak sve intimnije, tajnovitije i... sta god da se desi, ostaje medju nama. Ako to tako zelimo.
Tajne, ispovesti, price, dozivljaji, zelje. Sve smo to razmenjivali. Mislim da se moje drustvo sada i od ranije ne moze uporediti, ono je ipak bilo specijalno a Kristijan je postao vazan deo mog detinjstva ili bar mladosti jer smo zajedno izgubili nevinost. Naime, jedne veceri kad su drugari otisli u sator, meni se nije spavalo pa sam odlucio da budem u kolima zbog komaraca. Naravno, tu je bio Kristijan koji je navikao da ga izdrka u svojim kolima pre spavanja.
Pitao sam ga mogu li da ucestvujem. Pristao je, pa ga je izvadio iz gaca predamnom, kao sto sam se i ja skinuo. Kako sam se samo uzbudio tada, evo i sada mi se dize od secanja na te minute u autu. Kristijanov kurac je bio veci pa sam mu ga dodirnuo. Nije se zalio. Pitao me je moze li i on moj da pipne.
Pristao sam a kad je poceo, nisam zeleo da stane. Svlacio mi je kozicu sa kite gore-dole i bilo je mnogo lepo. Rekao je da moze da mi ga lizne ako zelim. Nisam znao kako da reagujem pa sam mu rekao "mhm". Krenuo je da mi sisa kurac i da ga guta celog a jos mi ni nije bio skroz ukrucen.
To se, naravno, ubrzo promenilo jer je njegova tehnika pusenja kite odradila svoje i penis mi je bio nikad veci. Preko raskopcanih farmerki, on je dudlao i cuclao taj decacki kurac. Niko nas od drugara nije cuo, ne znam sta bismo radili da je njegov brat slucajno nacuo sta se desava i zatekao nas na delu...
Rekao sam da ne mogu vise da izdrzim i krenuo je da mi ga drka. Isprskao sam sebe spermom kao nikad ranije, bila je tako vrela i gusta, a Kristijan je bas uzivao u sisanju i drkanju moje decacke kare. Svrsio je i on cim sam se ja ispraznio. Odmah nakon toga smo izasli da se prosetamo malo po prirodi i saberemo utiske u vezi onoga sto se upravo desilo na zadnjem sedistu njegovog auta.
Jesmo se mi decaci ljubili u usta, cujem da to i danas rade strejt momci kad su zezanja u pitanju, sale u drustvu, masne fote i druge igrice. A da, da ne zaboravim razne izazove. Pa i eksperimentisanja, kojih ima vise nego ikad. Logicno, jer se vremena menjaju. Ali onda, u to vreme... Nije bilo opcija. Nije bilo izlaza. Kristijan i ja nismo imali buducnost.
Dok smo setali, shvatili smo da je ono sto se desilo bilo lepo i uzbudljivo ali, i da niko ne sme da sazna sta se desilo kao sto ne bismo trebali tako nesto da ponovimo jer, svi su ocekivali da imamo devojke a ne momke. To nas je odbilo od novonastale situacije. Drzali smo se malo za ruke kad smo setali ali to je bio kraj, pre nego sto je nesto pocelo, vec se zavrsilo.
Pitam se sta bi bilo da se sve ovo odigralo u danasnje vreme, a ne u doba stare Jugoslavije. Mozda bismo Kristijan i ja bili zajedno i, srecni jer ja, zasigurno nisam. Pogotovo kad se setim propustene prilike. Ali... Kako ono kaze nas narod? Mladost - ludost.
